… ali zato podstiče zavisnost. Šećer ublažava signale stresa u mozgu, ali zato nas podstiče da tražimo šećer kad smo u stresu. Tako se stvara krug sličan zavisnosti, utvrdilo je novo istraživanje.
Jedan eksperiment sproveden na Dejvis univerzitetu Kalifornije bacilo je novo svetlo na to zašto ljudi postaju skloni konzumiranju slatkih stvari i zašto se toga nije baš lako osloboditi. Tokom 2 nedelje proučavanja u kojem je učestvovalo 19 žena, njima je svakog dana davano da piju tri napitka zaslađena šećerom, aspartamom ili nekom zamenom. Nakon što su snimili magnetnom rezonancom mozak ispitanica, istraživači su utvrdili da šećer deluje na specifičnu zonu u mozgu, čiji je zadatak reakcija na stres. Veštački zaslađivači nisu imali takvo dejstvo.
Magnetna rezonanca je utvrdila da šećer prekida normalnu reakciju mozga na stres. Istraživači su primetili da konzumacija šećera menja nešto u regionu hipokampusa u mozgu, tako da se u prisustvu šećera proizvode manje količine hormona kortizola (koji se naziva i „hormonom stresa“). Smanjujući nivoe hormona stresa u mozgu, šećer deluje kao lek, ili, ako hoćete, kao droga, stvarajući podlogu za nastanak zavisnosti.
Rezultati koje su dobili naučnici pokazali su dve strane problema. Da bi doveli do podizanja nivoa kortizola kod ispitanika, autori eksperimenta su im dali da rešavaju komplikovane matematičke zadatke (za koje je poznato da podižu nivo stresa). Ali, kod žena koje su pile zašećereni napitak, nivo kortizola se smanjio. Dakle, na kratke staze, šećer pomaže da se izborimo sa stresom. Ali, na duge staze, kao što je istakao autor studije, Kevin Laugero, kod osoba koje su u stanju hroničnog stresa šećer ih, tako reći mehanički, navodi da ga konzumiraju svaki put kad su u stresu.
U članku koji su objavili u časopisu Journal of Clinical Endocrinology and Metabolism istraživači su rekli da akutni stres blokira aktivnost hipokampusa. Šećer to menja.
Međutim, potrebno je istražiti taj problem sa više strana.
Na primer, Džuli Riš, psholog sa Instituta za gojaznost i metabolizam Klivlend klinike u Ohaju, ukazala je da prirodno voće i povrće nije tako adktivno (ne izaziva zavisnost) kao rafinisani šećer. “Ljudi nikad ne žude za šargarepama ili celerom, nego za čokoladom i sladoledom”, izjavila je ona. I dodala je sledeću vrlo važnu stvar: “Žudnja za slatkim obično ima vrhunac koji traje 15 do 20 minuta, pa ako možete da naprosto odložite jedenje slatkog i pozabavite se nečim drugim u tom periodu, žudnja za slatkim počeće da se smanjuje sama od sebe”.
Napomena: Činjenica da veštački zaslađivači nisu imali dejstvo kao šećer ne znači da su oni zdraviji od šećera. Sa njima je povezan niz drugih zdravstvenih pitanja, kojima se autori ovog istraživanja nisu bavili.