U poslednjih nekoliko decenija se u lancu ishrane na čijem je vrhu čovek nalaze brojne, ljudskom genomu nepoznate supstance, koje se nazivaju ksenobioticima. Ksenobiotici su razne hemikalije, ali i delovi genoma transgenskih vrsta biljaka koje se koriste u ishrani. Ksenobiotici pokazuju različite biološke efekte: toksičnost, kancerogenost, remete funkcije mnogih organskih sistema, a naročito imunog, nervnog i endokrinog…
Toksičnost ksenobiotika ispoljena na ovim sistemima dovodi do povećanja broja imunih disfunkcija, autoimunosti, astme, alergija, kancera, kognitivnih deficita, neuroloških oboljenja, promena u reproduktivnim organima i funkcijama, regulaciji glikemije i drugog.
Organska proizvodnja hrane ima sve više pristalica u svetu, kako zbog smanjenja rizika od raznih bolesti modernog doba, tako i zbog očuvanja životne sredine. Do sada nema ubedljivih dokaza da je organski proizvedena hrana nutritivno superiornija u odnosu na hranu proizvedenu konvencionalnim putem. Sa druge strane, dokazi o štetnosti ksenobiotika su veoma dobro dokumentovani, što ukazuje na potrebu za podrškom organskoj proizvodnji od strane zdravstvenih radnika i društvenih subjekata koji se bave zdravljem.
Sistematski pregled literature, publikovane od januara 2000. do decembra 2010. godine bio je fokusiran na efekte ksenobiotika, pesticida, hormona, antibiotika i genetski modifikovanih organizama na zdravlje, kao i do sada poznatim podacima o vezi između organski proizvedenih kultura i zdravlja ljudi.
SUPSTANCE STRANE ŽIVOTU
Vekovima se ishrana ljudi širom planete zasnivala na žitaricama, povrću, voću, semenkama, koštunjavim plodovima, u većoj ili manjoj meri namirnicama životinjskog porekla – u zavisnosti od klime i stila života (nomadsko-stočarskog ili zemljoradničkog), kao i drugim izvorima hrane u lokalnom okruženju. Dvadeseti vek je doneo velike promene u proizvodnji i distribuciji hrane, kao i devastirajuće zagađenje planete usled raznih, neodgovorno osmišljenih ljudskih delatnosti.
U današnje vreme se u lancu ishrane, na čijem je vrhu čovek, nalaze brojne supstance koje se nazivaju ksenobioticima. Ksenobiotici se definišu kao supstance strane životu (gr. xenos – strani, bios – život).
Jedan od osnovnih zaštitnih mehanizama, koji su živa bića razvila tokom evolucije, je prepoznavanje i razlikovanje poželjnih od štetnih (stranih) supstanci, što je određeno genomom. Sve što genom prepoznaje kao poželjno ima svoju svrhu i prirodni metabolički put u organizmu, što u krajnjem dovodi do njegovog pravilnog funkcionisanja i ima pozitivne zdravstvene efekte. Sa druge strane, ksenobiotici pokazuju različite biološke efekte, kao što su toksičnost i kancerogenost, remete funkcije mnogih organskih sistema, a naročito imunog, nervnog i endokrinog. Toksičnost ispoljena na ovim sistemima dovodi do povećanja broja imunih disfunkcija, autoimunosti, astme, alergija, kancera, kognitivnih deficita, neuroloških oboljenja, promena u reproduktivnim organima i funkcijama, regulaciji glikemije i drugog (1, 2, 3).
ULOGA NEPRAVILNE ISHRANE
Sa povećanjem svesti o uzrocima hroničnih nezaraznih oboljenja poreklom iz hrane i ulozi nepravilne ishrane u narušavanju zdravlja, u svetu jačaju zagovornici organske proizvodnje hrane. Dangour i sar. (4) u sistematskom revijalnom pregledu o nutritivnom kvalitetu organske hrane iznose da nema dokaza da je organska hrana, u tom smislu, superiornija u odnosu na konvencionalno proizvedenu hranu. Oni smatraju da je mala razlika u sadržaju hranljivih supstanci vezana za način proizvodnje. Do ovog zaključka autori su došli pretraživanjem apstrakata iz baza PubMed, Web of Science i CAB od 1958. do 2008. godine. Sa druge strane, Crinnion (5) navodi da postoji nekoliko problema koji onemogućavaju pravilnu evaluaciju studija vezanih za organsku hranu. PubMed nema odrednicu (Medical Subject Heading- MeSH) za organsku hranu, te se do ovih članaka vrlo teško dolazi. Zatim, sam termin „organski“ razlikuje se u različitim zemljama u zavisnosti od propisa. Na osnovu pregleda radova, autor zaključuje da je povećanje nutritivne vrednosti proizvedene hrane moguće tek nakog dugogodišnjeg sazrevanja organske farme (što može biti i 10 godina), a da se u mnogim radovima ne navode podaci o samim farmama.
Iako superiornost nutritivne vrednosti organske hrane do sada nije dovoljno ubedljivo dokazana sa stanovišta naučnih kriterijuma, imajući u vidu da dizajn mnogih studija pokazuje dosta manjkavosti i isključuje ih iz naučne obrade, štetni uticaj ksenobiotika prisutnih u hrani proizvedenoj konvencionalnom poljoprivrednom ili industrijskom proizvodnjom je veoma dobro dokumentovan. Zbog toga se u ovom radu razmatraju štetnosti ksenobiotika i potencijalne koristi organski proizvedene hrane na zdravlje ljudi.
Primenjen je sistematski pregled literature publikovane od januara 2000. do decembra 2010. godine, koji se fokusira na pozitivne zdravstvene efekte korišćenja organski proizvedene hrane u ishrani ljudi, kao i na štetne efekte ksenobiotika, pesticida, hormona, antibiotika i genetski modifikovanih organizama na zdravlje, kao i do sada poznate podatke o vezi između organski proizvedenih kultura i zdravlja ljudi.
Publikacije su uglavnom identifikovane kroz MEDLINE elekronsku bazu podataka i pretraživane kroz PubMed, korišćenjem termina za pretragu koji su u vezi sa analiziranom temom. Takođe, analizirane su i dostupne knjige koje obrađuju ovu problematiku, u elektronskom ili štampanom obliku.
BIOAKUMULACIJA I BIOTRANSFORMACIJA KSENOBIOTIKA
Bioakumulacija je nagomilavanje hemijske supstance u organizmu u većoj koncentraciji nego što je pristutna u spoljnom izvoru. Kada makromolekul ksenobiotika uđe u organizam, on može aktivirati imuni odgovor (npr. formiranje antitela koja ga unište). Međutim, neki ksenobiotici ne dovode do imunog odgovora, već podležu biotransformaciji.
Biotransformacija ksenobiotika je serija enzimskih reakcija koje menjaju fizičko-hemijska svojstva ksenobiotika. Proces biotransformacije može dovesti do povećanja lipofilnosti i olakšavanja apsorpcije molekula kroz biološke membrane ili do povećanja hidrofilnosti i olakšavanja eliminacije putem urina ili žuči. Vrlo hidrofobni ksenobiotici mogu ostati u masnom tkivu gotovo neograničeno i na taj način mogu iz biološki inaktivnih biti konvertovani u biološki aktivne molekule – prokarcinogene. Ponekad je rezultat biotransformacije ksenobiotika pojava još toksičnijih molekula u odnosu na one koji su primarno dospeli u organizam (1).
Veliki broj ksenobiotika u životnoj sredini dovodi do razvoja novih oboljenja među kojima je i multiplahemijska senzitivnost (2). Danas su intolerancije na hranu, naročito u dečjoj populaciji, daleko veći epidemiološki problem nego što je bio slučaj u prethodnim generacijama. Objašnjenje se nalazi u nezrelosti i nekompetentnosti dečjeg sistema za varenje i imunog sistema, koji ne mogu na adekvatan način da odgovore hemijskom stresu iz spoljašnje sredine.
Međutim, nije isključen ni transgeneracijski efekat, tj. činjenica da se promene kompetentnosti u održavanju homeostaze u jednoj generaciji mogu odraziti na sledeće. Danas postoje sumnje da postoji veza između porasta broja pervazivnih poremećaja kod dece, gde je uključen i autizam, sa autoimunim poremećajima usled intolerancije na hranu.
KAKO PESTICIDI DOSPEVAJU U ORGANIZAM
Pesticidi dospevaju u organizam ljudi različitim putevima: hranom, vodom i vazduhom. Čak i organske farme sa nepokrivenim usevima mogu biti izložene pesticidima iz vazduha ukoliko se nalaze u blizini farmi na kojima se usevi uzgajaju konvencionalnim metodama.
Korenasto povrće može apsorbovati pesticide iz, u ranijem periodu, kontaminiranog zemljišta(5). Značajan put unosa pesticida je putem površinskih voda, bez obzira da li se voda koristi za piće ili za zalivanje useva. Izloženost pesticidima može biti agregirana
(ukupna izloženost hemijskom agensu kroz sve puteve unosa) i kumulativna (izražena kroz stimulaciju receptora u određenom vremenskom periodu) (6).
U poslednjih dvadeset godina organofosfatni pesticidi su umnogome zamenili organohlorne koji se bioakumuliraju u masnim tkivima. I pored toga, organofosfatni pesticidi pokazuju značajnu toksičnost.
Hronična izloženost pesticidima povezana je sa tumorima, hematološkim malignim oboljenjima, genotoksičnim efektima, negativnim psihološkim efektima, neurodegenerativnim oboljenjima, defektima pri rođenju, povećanom smrtnošću novorođenčadi, smanjenom reproduktivnom sposobnošću i intrauterinom razvojnom retardacijom (7,8). Na tabeli 1. prikazani su neurotoksični pesticidi koji su dozvoljeni za upotrebu u Evropskoj uniji ili su na listi evaluacije za moguću upotrebu (8).
Rezidue pesticida mogu dovesti do povećanja broja obolelih od kancera kod dece, neuroloških i neurobihejvioralnih, endokrinih, kao i imunomodulatornih efekata.
OSETLJIVOST DECE NA PESTICIDE
Deca su posebno osetljiva na efekte pesticida. Ona imaju nedovoljno razvijene metaboličke puteve za detoksikaciju. Deca takođe imaju veće očekivano trajanje života na rođenju, te i veću verovatnoću razvoja bolesti sa dužim latentnim periodom. Takođe, deca mogu biti izložena povećanom riziku od uticaja pesticida zato što, u odnosu na odrasle, konzumiraju veću količinu hrane i tečnosti po kilogramu telesne mase, i zato što je njihova ishrana bogata svežim voćem, povrćem i sokovima koji mogu sadržati visoke koncentracije pesticida. Zapaženo je da majčino mleko, koje je bogato masnoćama, takođe sadrži rezidue pesticida, te su na taj način ugrožena i novorođenčad (7).
Mnogi ksenobiotici su danas označeni kao rušioci endokrinog sistema (eng. endocrine-disrupting compounds – EDC). Američka agencija za zaštitu životne sredine (U. S. Environmental Protection Agency – EPA) definisala je EDC kao egzogene faktore koji interferiraju sa sintezom, sekrecijom, transportom, metabolizmom, vezujućim aktivnostima ili eliminacijom prirodnih hormona prisutnih u telu, odgovornih za održanje homeostaze, reprodukcije i procesa razvoja.
U ovu grupu spadaju i pesticidi, fungicidi, kao i jedinjenja koji se nalaze u materijalima koji se koriste za pakovanje hrane (npr. plastika). U izjavi Udruženja za endokrinologiju (3) navode se naučno zasnovani dokazi o efektima EDC na humanu reprodukciju, razvoj kancera dojke i prostate, neuroendokrine funkcije, funkciju štitne žlezde, metabolizam, gojaznost i kardiovaskularnu patologiju. Vrlo važni faktori vezani za uticaj EDC na organizam su: uzrast, latencija, eksponiranost mešavini EDC, neuobičajeni odnos između doze i efekta i transgeneracijski (epigenetski) efekti.
Eksponiranost EDC je najznačajnija u fetalnom periodu i dečjem uzrastu, što se terminološki može objasniti kao “fetalna osnova bolesti odraslih”. Ovaj problem pogađa ne samo aktuelne, već i sledeće generacije.
Pored EDC, u mesu (uključujući živinu i ribe), mleku i jajima mogu biti prisutne rezidue ksenohormona (estrogeni, androgeni i sintetske suspstance sa sličnim svojstvima), koje mogu interferirati sa humanim hormonima rasta i reprodukcije izazivajući narušavanje homeostaze, uključujući brzi rast, prerani pubertet, kao i povećan rizik od oboljenja muških i ženskih reproduktivnih organa, promene u fertilitetu i kancere zavisne od hormona.
ANTIBIOTICI
Upotreba antibiotika u poljoprivrednoj proizvodnji dovodi do kolonizacije ljudskog organizma bakterijama rezistentnim na antibiotike, koje pod određenim okolnostima mogu biti veoma opasne po ljudsko zdravlje (13). Smatra se da je rezistencija bakterija na antibiotike, koja je danas vodeći problem u lečenju infekcija ljudi, većim delom posledica neracionalne upotrebe antibiotika u veterinarskoj, nego u humanoj medicini.
GENETSKI MODIFIKOVANI ORGANIZMI (GMO)
Upotreba biotehnologije u proizvodnji hrane je tema velikih debata u svetu. Većina radova koji se odnose na bezbednost genetski modifikovane hrane ima značajne manjkavosti u eksperimentalnom dizajnu i dužini praćenja zdravstvenih efekata. Pored toga, štetnost ovakve hrane je vrlo teško dokazati, s obzirom da ne postoji baterija testova koja može identifikovati nepoznate supstance u namirnicama, sintetisane na matricama insertovanih genskih sekvenci. Eminentni stručnjaci na polju GMO upozoravaju na nesagledive posledice korišćenja GMO u ishrani. Geni koji se nalaze u transgenskim sortama biljaka proizvode pesticide i druge hemijske supstance koje mogu biti toksične za životinje i ljude. Oni takođe mogu biti uzrok povećanja bakterijske rezistencije na antibiotike i interferirati sa genomom čoveka, uzrokujući nepoznate bolesti i poremećaje u genskoj regulaciji, uključujući karcinogenezu i autoimuna oboljenja. Rezultati eksperimenata na životinjama hranjenih GMO pokazuju promene u digestivnom sistemu, jetri, bubrezima i reproduktivnim organima, povećanje pojave steriliteta i mrtvorođenčadi u narednim generacijama (14,15).
PREDNOSTI ORGANSKI PROIZVEDENE HRANE
Imajući u vidu napred navedene činjenice o dokazanim i potencijalnim štetnim efektima raznih supstanci koje se mogu naći u hrani, sve su brojniji potrošači organski prouzvedenih namirnica u čitavom svetu.
Upotrebom pretežno organske hrane smanjuje se unos toksičnih hemikalija, potpuno se izbegavaju genetski modifikovani organizmi, smanjuje se količina aditiva i boja u ishrani, povećava se količina vitamina, minerala i antioksidanasa, smanjuje se rizik od kancera, koronarne srčane bolest, alergija i hiperaktivnosti kod dece (16)
Dangour i saradnici (4) u sistematskom pregledu nutritivne vrednosti organske u odnosu na konvencionalno proizvedenu hranu nisu uspeli da dokažu superiornost organske hrane. Međutim, Crinnion (5) navodi da to nije lak zadatak. Mnogi faktori utiču na količinu vitamina i fitohemikalija u hrani: vremenski uslovi iz godine u godinu, mikroklima na farmama, uslovi zemljišta, kao i dužina organskog uzgajanja useva.
Analizirajući druge radove, isti autor navodi da je potrebno mnogo godina da se zemljište očisti od prethodnih nečistoća i obogati mineralima, kako bi sadržaj hranljivih materija u usevima porastao.
ZAKLJUČAK
Organska proizvodnja hrane je od esencijalnog značaja za zdravlje sadašnje i budućih generacija. Ekološko zagađenje dovelo je do razvoja nove naučne discipline – medicine životne sredine, koja se bavi bolestima proisteklim iz novih, vrlo nepovoljnih uslova okruženja u kome živimo. Nova saznanja iz ove oblasti zahtevaju aktivno uključivanje svih društvenih subjekata, a posebno predstavnika medicinske profesije, za očuvanje prirodnih uslova života i proizvodnje hrane bez sadržaja supstanci koje su opasne po zdravlje.
Izvor: zdravahrana.com